( deo teksta, na osnovu intervjua: Marijana Čanak; Komunikaciju prevodila: Ana Bažova Grnja, objavljen u Veštičjoj Reviji broj 10)

     Patrik Balint, regresoterapeut, učitelj nehipnotičke regresoterapije i autor dopunskih regresivnih tehnika. Živi u Slovačkoj, a najbolje se oseća kao građanin sveta. Od najranijih dana interesuje se za duhovnu praksu, borilačke veštine i meditaciju. Privlačile su ga pomažuće profesije, ali ne sa medicinskog i psihološkog aspekta. Na studijama softverskog inženjeringa i veštačke inteligencije upoznaje svog učitelja, Andreja Dragomireckog, regresoterapeuta koji je tu praksu doneo u tadašnju Čehoslovačku … Kada osvestimo modele koji ne pripadaju nama (nego majci, ocu, okolini), naša jedinstvenost može da se ispolji. Postajemo bliži onome što jesmo, autentični i slobodni da živimo sopstveni život.

– Obuka je uvek duboka, ljudi dolaze do odgovora koje ranije nisu poznavali. Ujedno, dolazimo do zajedničkih društvenih trauma koje su prisutne, ne samo na nivou pojedinca, nego i grupe, ili društva u celosti … 

Na svim poljima se žena obezvređuje: njene odluke su manje važne, poslovi kojima se bavi manje su bitni i slabije plaćeni… Prema Zemlji se ponašamo isto kao prema ženi: kao da će ona savladati sve, bez obzira na to što je isisavamo i vraćamo joj opasne materije koje smo sami stvorili. Kako se ophodimo prema ženama, tako se ophodimo prema Zemlji, velikoj majci zahvaljujući kojoj smo živi. Gledajući kako se uništava planeta i koliko je njoj samoj svega dosta, svedoci smo kako nestaje sve više biljnih i životinjskih vrsta. Žene sve manje žele da donesu dete u ovo društvo. Kada vide kako se prema njima ophode muškarci i društvo u celosti, nemaju želju da postaju žrtve tog sistema, jer donošenje deteta u tom slučaju jeste žrtva. S druge strane, žene možda žele da se oprobaju na različitim poljima, kao i muškarci, što ih udaljava od materinstva. Kada dođe dete, žena više ne može da se upušta u različita iskustva kao muškarac. Kao rezultat svega toga, nastaje neplodnost. Dešavanja u društvu dovode ženu  u stanje neplodnosti, ili doprinose gubitku njene želje za decom. Materinstvo je prirodno predodređenje. Kada žena počne da razmišlja kao muškarac, već je napravila izbor. Žene oponašaju muškarce, jer vide da muški princip donosi prednosti. Prisvajaju ga, ali sve više uviđaju da to ipak ne funkcioniše i da treba da traže svoj put. Potrajaće dok ga prokrče.

Veštica u svakoj ženi

Proricanje je stvar ženskog principa. Žena ima ciklus, oseća prirodne zakone, ima intuiciju – svi ti kvaliteti daju joj dar proricanja. Nije reč samo o proricanju, nego o pronicljivosti. Žena vidi sve ono što muškarac mora polako da saznaje. Muškarca je lakše izmanipulisati, lakše je od njega nešto sakriti nego od žene. U srednjem veku, kada su žene pokazivale te svoje sposobnosti, stradale su jer su bile opasne – mogle su da otkriju da muškarac nešto ne zna ili ne radi kako treba. Kažnjavane su javno, kao primer i pretnja drugim ženama: – Evo šta se desi ako koristite svoju snagu! Muškarci su u srednjem veku morali da donose teške odluke, kakve žena nikada ne bi donela. Na primer: da se spali celo selo, kako bi grad mogao da preživi kugu. Žene su osećale da  to nije ispravno. Ne znamo šta je bilo ispravno, a šta ne: ubiti neke ljude radi spasenja drugih, ili ostaviti da se kuga proširi i možda uništi sve. Žena bi se sigurno odlučila da tim ljudima pruži nadu. Muškarac se odlučuje da spasi barem one koji su zdravi, dok još može. U tome su bila izvorišta napetosti između muškarca i žene. Muškarac je imao glavnu reč, žena je potisnuta u drugi plan. Gorela je na lomači iz razloga koje je muškarac smatrao „dobrim“, a često i zbog čiste zloupotrebe. Žene se i danas plaše da će završiti na lomači. Ne ispoljavaju se – kako ni same sebi, tako ni drugima – jer je bezbednije. Ima više načina da se to izleči, da žena shvati da je došlo vreme da se ispolji. U regresnoj terapiji se može razrešiti ta trauma, uz uvid da to pripada prošlosti. Ljudi su privrženi prošlosti zato što ih je tada nešto zaista usrećilo, ili zato što ih nešto od tada još uvek unesrećuje ( Sonya Parker).

Terapija orijentisana na sadašnjost – Regresna terapija je kauzalna terapija, što znači da traga za uzrocima problema. Ograničena je time što se primarni uzrok ne može pronaći jer, kad god pitamo zašto, izroni novo zašto. Filozofski gledano, regresoterapija ide u beskonačnost. Ona ima konačno rešenje kada se bavimo ograničenim problemom, ali je na filozofskom nivou beskonačna. Iz tog razloga počeo sam da tragam za pristupom koji će otkriti konačno rešenje. Tako sam došao do nekauzalne terapije orijentisane na sadašnjost, koja je zasnovana na stanovištu da rešenja za dati problem mogu da se nađu u svakom trenutku. Rešenja su skrivena u najjednostavnijim stvarima koje su blizu nas …

 

 

 

 

 

 

Facebook Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Post comment