( delovi iz teksta, objavljenog u Veštičjoj Reviji broj 23 – koji je napisala Slavica Otović )

Da postoje neograničene sile i velika moć Prirode, niko ne može da ospori jer je Priroda, čiji smo i sami deo, prisutna svuda oko nas u vidu reka, jezera, mora, drveća, životinja … pojava vremenskih. Postojanje Sunca na primer, ne može niko da ospori, s tim što su ga, u davna vremena, doživljavali kao apsolutnog boga, po negde i danas, ali je isto tako činjenica da Sunce daje izvor svetla, toplote, i njegovo postojanje omogućava sam život i rast svega na zemlji. Kao što je svoja prva saznanja o sebi čovek razvijao u kontaktu sa drugim ljudima, tako je teklo i njegovo osmišljavanje vlastitog porekla koje je vezivao za mistične sile i religijska objašnjenja. Neznajući uzrok i poreklo određenih pojava, u skladu sa svojim znanjem i shvatanjem, imitirali su savršenstvo božanske prirode … Kako je sve to nastalo je vekovno pitanje. Da li su jedino ispravni odgovori oni koje nam nudi religija, magija, nauka? Religija podrazimeva postojanje sila viših od čoveka, božanskih bića, koja vladaju i upravljaju tokom prirode i ljudskog života, a to podrazumeva da moramo prvo verovati u postojanje božanskog bića, pre nego što možemo pokušati da ga zadovoljimo, odnosno, U religiji tvrdnje postaju činjenice ako se u njih veruje. Ali, ako vera ne vodi ka odgovarajućoj praksi, onda ona nije religija, već samo teologija; prema rečima Sv. Jakova: „Vera ako nema dela, mrtva je po sebi“. Vera je u stvari jedan pokušaj pronalaženja smisla i sigurnosti u očekivanju pozitivnog i dobrog od nepoznatog. Međutim, može se reći da nije religiozan čovek koji svojim ponašanjem ne upravlja, bilo iz straha ili pak ljubavi prema bogu. Sa druge strane, praksa lišena svakog religioznog uverenja, takođe nije religija. Dva čoveka mogu se ponašati na potpuno isti način, pa ipak, jedan od njih može biti religiozan, a drugi ne. Ako jedan radi iz ljubavi ili straha prema bogu, on je religiozan; a drugi radi iz ljubavi ili straha prema čoveku, on je moralan, ili nemoralan, prema tome da li se njegovo ponašanje slaže ili sukobljava sa opštim dobrom. Otuda su vera i praksa podjednako bitne za religiju koja ne može da postoji bez njih.

Svrha religija nije graditi velelepne crkve i hramove, nego negovati pozitivne osobine kao što su tolerancija, velikodušnost i ljubav” (Dalaj Lama).

U religiji svi putevi saznanja potiču od verovanja, a da li onaj koji veruje vidi to u šta veruje i šta o tome zna? Da li je kroz veru otkrio gde je bio Edemski vrt? Koliko je Adam imao kćeri? Koje je boje bio prvi čovek i kojim je jezikom govorio? Kako vera može da odgovori na ova pitanja?

U nauci se polazi od činjenica kao produktom istraživanja. Dakle, u nauci moramo sistematski sumnjati, ako želimo da se približavamo istini. U religiji mi imamo „nadprirodni” nishodni put saznanja – put objave ili otkrivenja. Tvrdnja da je nauka očišćena od verovanja je samo ideal, jeri ona ima mnoštvo verovanja, naročito na područjima gde ne prodire naučna metodologija. Često je to pitanje davanja poverenja određenom autoritetu. Nauka potiče od čoveka. Sa druge strane, religija u osnovi potiče od apsolutnog autoriteta – Boga. Dakle, treba razlikovati zakone „sveta”, kao objektivne ontološke kategorije od naučnih zakona koji su ljudsko saznanje (otkrivanje i formulisanje) objektivnih odnosa i samo je relativno adekvatan odraz objektivnog zakona tvorevine. Naučni zakoni ne postoje pre nego što ih čovek ne otkrije i teorijski ne formuliše objektivni odnos. Mnoge teorije sa napretkom istraživanja gube status teorija – pretvaraju se u hipoteze. Često se u nauci napušta jedna teorija radi neke druge. Nauku treba, dakle, razumeti kao razvojni sistem. Primena naučnog metoda omogućava da se greške zapaze i otklone. Nauka nam svojim metodama otkriva granice svoga saznanja i upućuje na druge izvore … Biblija je nastala u sadejstvu, pre svega božanskog, ali i čovekovog učešća. Bog može sam, ali On hoće zajedno sa čovekom, i tako nastaje Biblija. Tako je i sa spasenjem. Bog je davao ideje, a nije diktirao „u pero”. Stoga, ne možemo prihvatiti tvrdnju da je svaki deo Biblije, svaka rečenica, potpuno tačna, jer u Bibliji imamo tvrdnje koje nisu direktno Božije tvrdnje. Stav da je Biblija slobodna od svake greške, sama po sebi, nije biblijska. Nigde mi u Bibliji ne susrećemo tvrdnju da u njoj nije zapisan neki pogrešan stav … U istoriji su neodvojive kulture od religija. Čak su i kulture koje nisu imale dodira kroz istoriju razvijale vlastite religije, vlastita verovanja. Takav je primer sa Inkama, Majama i Astecima koji su pre dolaska Evropljana imali svoja verovanja i svoja božanstva kao što su i Evropljani imali svoja. To dokazuje da se kultura i religija prožimaju u svim društvenim sistemima. Uticaj kulture i religije na obrazovanje je nesporan. Mogli bismo reći da su to prve kolevke obrazovanja. Obrazovanje kao tanana nit života spaja prošlost i sadašnjost i osmišljava budućnost svake kulture i religije, vezuje kulture i religije međusobno i donosi nova sagledavanja čoveku, čini ga slobodnijim ...

Facebook Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Post comment