(delovi iz teksta, koji je za Veštičju Reviju broj 12. napisao Dr.Georgi Mišev )

U dubinama Strandža planine, u blizini malog sela Zabernovo, tamo na jugoistoku Evrope, u zemlji sada poznatoj kao Bugarska, deo ogromnog regiona, nazvanom od starih Grka TRAKIJA, usred hrastova ušuškano dole, postavljeno je diskretno zdanje, kapela … Unutra vidimo hrišćanske simbole i ikone, i shvatamo da je to kapela posvećena Svetom Georgiju (Svetom Đorđu). I opet ništa neobično – to je jedna od mnogih kapela gde je ovaj svetac veoma popularan među pravoslavcima, kao i među katolicima. Ali malo dalje, naš pogled nailazi na nešto netipično – veliki mermerni reljef konjanika, koji je uzidan u oltarskoj niši. Bliže ispitivanje otkriva slične karakteristike sa likom hrišćanskog sveca, ali mi ne nalazimo na ikonografiji, da glavni lik Sveti Georgije ubija zmaja, a svi znamo da je Sveti Georgije ubijao zmajeve … Za arheologe ovaj kamen je važan zbog toga što su otkrili da je trakijski kultni objekat, odnosno prikaz Tračkog Konjanika.  Ali, za one koji obožavaju i nose u srcu veze sa zemljom svojih predaka, to je nešto više. To je znak za ono što su drevni nazivali theophaneia – božanska pojava. Pojavljuje se Bog (odnosno Boginja) i daje smrtniku svoju sliku, tako da mogu preko nje da ga obožavaju i da ga prizovu ako treba.

Antika je daleko iza nas, mi živimo u modernom dobu, ali naše doba ne počinje niotkuda. Ono ima svoj početak upravo u toj drevnoj prošlosti, koja je za arheologe predstavljena samo preko nalaza, a za istoričare je deo njihovog naučnog materijala. Ovaj antički artefakt još uvek živi  među nama, pojavljivanje bogova se dešava, drevni bogovi se prizivaju i poštuju čak i danas. Ovaj primer nije jedini, pokazuje nam da trakijska vera i rituali i dalje žive u tradicionalnoj veri balkanskih naroda, uprkos hrišćanskim ili muslimanskim maskama. Da, postoje promene – društvene, jezičke i mnogo veće, ali je suština vere, njegova povezanost sa svetim mestima antike, povezanost sa bogovima i obožavanjem drevnih sačuvana. Drevna božanstva su ostavili bogove u obredima, te ih vidimo, osećamo, i oni su objekat poštovanja i danas. Iako imena mogu da se promene, to ne utiče na njihovu prirodu, koja se priziva u ritualnim radnjama, svetim rečima i znakovima koji su u njima. Primer za ovo je jedna obredna formula, jedna bajalica, koja je upućena Sv.Georgiju, a koja opet otkriva poverenje u božanstvo, a ne u sveca. Ova ritualna formula izgovora se ženi, čija deca umiru, jer se verovalo da ih je večernja zvezda uzima …

Facebook Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Post comment