(deo teksta, koji smo objavili u Veštičjoj Reviji broj 10. posredstvom Georgi Misheva,  autorke: Valentine Ponomareve )

Verovalo se da, ako je dete rođeno prerano, ako je ono bolestno ili slabo, to znači da „nije sazrelo” u maternici. A ako je tako, onda je bilo potrebno da se dovede na „nužne uslove”, ne samo da preživi, nego i stekne potrebnu vitalnost. Peć je po tradiciji drevnih Slovena predstavljala simbol vaseljene, trostrukog sveta, u kojem se prepliću nebeski, zemaljski i podzemni svet, i kao mesto komunikacije sa precima. Na taj način su se obraćali za pomoć njima kako bi spasili nedužno dete. U tu svrhu su odmah po rođenju dete uvijali u ražano testo kao veknu hleba, ostavljajući mu samo slobodne usta i nozdrve, a zatim spuštali u pećnicu. To nije bilo obično testo, već je umešeno sa vodom donetom sa tri izvora, koje je zamesila baba vračara. Pećnica nije bila upaljena već je je iznutra bila topla. Dete uvijeno u testo postavljali su na lopatu sa kojom se unosi hleb i ostavljaljji ga unutra kratko vreme.

U nekim mestima su to radile vračare, babice, u drugim same majke, a kod trećih najstarija žena u selu. Nikada „perepekanije” nije izvodila samo jedna osoba (morale su biti u rodu), i uz obaveznu pratnji specijalnih govora. Ako je vračara imala pomoćnicu koja je skidala dete sa lopate, izgovarale bi zajedno: „Ispeci se, ispeci pseću starost”, a u drugim slučajevima predlagao se obavezni dijalog svih učesnika obreda. Poenta dogovora nije bila u uzgovaranju istih reči nego u održavanju ritma u trenutcima kada se dete ubacivalo u peć ili izvlačilo van, kako ono ne bi izgubilo vazduh. Ako je obred radila majka, na vratima je stajala svekrva. Ulazeći u kuću pitala je:„šta to radiš” ? Nevesta je odgovarala: „Pečem hleb” i sa tim rečima unosila dete sa lopatom u pećnicu. Svekrva je na to odgovorila: „Peci, peci, ali nemoj da prepečeš”, i izgovorivši to izlazila napolje, a porodilja bi vadila lopatu van iz pećnice. Sličan dijalog može se odvijati sa ženom koja tri puta napravi krug oko kuće po zalasku Sunca, pri čemu je zastajkivala kraj proizora i zapitkivala. Ponekad je majka stojala pod prozorom a vračara obavljala obred. Sledi detaljniji opis obreda „perepekanije” deteta pri kojem se obred nastavlja tako što ga vračara noću leči a zatim vraća majci.

„U gluho doba noći, kada se peć potpuno ohladi, jedna od baba ostaje sa detetom u kolibi, a vračara izlazi van u dvorište. Prozor od kolibe je obavezno otvoren, a u prostoriji je mrak.

Ko je kod tebe kumo u kolibi? pita vračara sa prozora… Ja kumo, izgovara baba, kazivajući svoje ime… Nikog drugog nema? nastavlja sa pitanjima vračara. Oh, nisam sama kumice. Zalepilo se se ovde gore-najgore, sušica pogana… Onda ti nju skini i dođi k meni, savetuje vračara … Rado bih došla da mogu, čuje se iz kolibe… A zbog čega? Ako skinem zlu i tamnu pogan i to dete će potamniti jer u tami sedi. Onda ti dete zapeci u peći, i zlo će izaći iz njega, poslušaj savet kume. Nakon toga baba unosi dete lopatom u peć, a ova druga je nakon tri kruga oko kuće pita: „A što ti kumo radiš”… Sušicu pečem. Kumo gledaj da ne ispečeš i Vanju. A što? pita baba. Zlotvora zatvori a Vanju mi prodaj. Zatim vračara preko prozora daje 3 kopejke a baba iz pećnice vadi dete i daje joj ga preko prozora i tako tri puta. Nije još zdravo i vraća ga na lopati i vračara ga nosi svojoj kući da prenoći a ujutru ga vraća majci.
Pre-revolucionarni etnograf i istraživač V.K. Magnicki, u svom delu „Materijal za objašnjenje stare čuvaške vere” piše: „Evo kako su oni lečili dečije loše zdravlje. Bolesno dete stavljali su na lopatu za hleb pokriveno slojem testa, a zatim premazivali sve na njemu sem otvora za disanje. Nakon toga su tri puta vraćali dete u pećnicu povrh toplog uglja. Po rečima drugog etnografa, P.V. Denisova, dete su skidali sa lopate a prve slojeve testa sa deteta provlačili kroz otvor za pse kako bi pas polizao prve slojeve testa. „Za vreme te procedure izgovarale su se uvek određene reči. Varijanti pečenja deteta je bilo mnogo. Nekad su dete premazivali testom a lopatu s njim prinosili nad toplim ugljem i u otvorenoj pećnicu. No u svakom slučaju uvek je to bilo na hlebnoj lopati i u pećnici kao simbolom vatre. Prema svedočanstvu starih članova, za metodu „pečenja” posezalo se u vrlo ekstremnim slučajevima, kako bi dete spasili od sigurne smrti, nakon čega ne samo da ne bi umrlo nego bi ozdravio. Dešavalo se i da dete umre kada nisu uspevali da ga skinu sa lopate, pri čemu je svekrva kroz plač govorila snahi:„znaš, njemu se nije živelo, jer bi ustao jači posle toga”

Treba spomenuti da je obred „pečenja” postojao u vreme ruske vladavine. Prema memoarima stanovnika sela Olkhovka V.I.Valejeva (rođen 1928) „pekli” su i njegovog mlađeg brata Nikolaja. Bilo je to u leto 1942. Njegov brat nije bio toliko bolestan ali je bio promenljivog zdravlja. Lekara nije bilo u selu. Okupljene babe su uspostavile dijagnozu „On ima sušicu” i preporučeno je „perepekanije”. Po priči Velejeva, njegova majka ga je rodila u šestom mesecu i postavila ga je na drvenu lopatu za hleb i nekoliko puta „sagorevala” Nikolaja u pećnici. Istina,  peć je bila već ugašena. Za to vreme svekrva je tri puta napravila krug oko kolibe, zagledala kroz prozor i pitala: „Baba, baba šta pečeš”? Na šta je snaha naizmenično odgovarala:„Sušicu pečem”. Po rečima Vladimira Ivanovića, njegovog brata su lečili od slabašnog zdravlja. Do danas Nikolaj se dobro oseća i ima više od 70 god.

Možda taj stari paganski postupak ima odjeka kao jedan od najstarijih rituala – čišćenje kroz vatru. Takođe, to je izgleda neka vrsta kaljenja (toplo-hladno), kada se telo pripremi za borbu protiv bolesti. Odavno je primećeno da u teškim vremenima, kada ljudi postepeno gube svaku nadu na izlaz iz teškog položaja, kad im preti strašna opasnost, onda iz vekovnih dubina ispliva odjednom rešenje, reklo bi se davno zaboravljenih obreda i običaja kada bi se prisetili onoga što su njihovi dede i babe u takvim situacijama radili. U Rusiji „pečenja” je sve manje. Dečija smrtnost je na nižem stupnju, no bolesne dece je sve više. Mališane sada ne „peku” već ih stavljaju u inkubatore.

Setimo se, kako je u bajci guska prestala loviti decu tek nakon što se popeli na peć? Peć može biti uslov. Uostalom, „perepekanije” kao proces nije bio samo medicinski postupak, nego ima i simbolike. Stavljanjem deteta u pećnicu sagorevala se bolest, i moglo bi simbolično značiti:

-Prvo: dodatno pečenje (perepekanije) deteta uvijenog u hleb u pećnici tumači se običnim mestom za pečenje hleba, ali takođe pećnica predstavlja matericu

-„perepekanije” deteta je simbol nesazrelog ploda u majčinoj utrobi

– vremensko vraćanje deteta u majčinu utrobu, vraćanjem u pećnicu, simbolizuje njegovo ponono rađanje

– prevremena smrt deteta simboliše njegovo prebivanje u drugom svetu i vraćanje u taj svet.

Eto kako su u bajkama, čarobnicu Baba Jagu, prikazali kao krvožednu zlu ženu koja peče i jede decu.

Facebook Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Post comment