(Deo iz teksta koji je objavljen u Veštičjoj Reviji broj 20 – autorka: Ana Martinović )
„Ko se nije zaljuljao na ljuljašci, taj nije dodirnuo nebo i nogama i rukama“
Da, ovako je govorila moja baka, a samo ljuljanje pamtim kao deo detinjstva kada smo mogli, puna srca, da se vinemo u nebo i dok nam je vetrić milovao obraze, osetimo po prvi put snažan osećaj slobode… i jedan pokret ka gore – nebo mogu da uhvatim, i hop dole – da se vratim baki u zagrljaj.
Deca su anđeli, slobodna od spoznanja bilo kakvog greha, mržnje, zlobe i svako od nas ko je u sebi sačuvao dete, danas kada je odrasla osoba i dalje može da se vine u nebo na ljuljašci i oseti taj magični adrenalin, vetar na licu i u kosi, behar, sunce, kišu, zimu… Ja to mogu!
Ljuljaška, čini se jedan sasvim običan objekat, igračka vezana za detinjstvo ali kada pogledamo u istoriju, priče i predanja, okrivamo čitav jedan magični svet koji se skriva iza dva kanapa i komada drveta…
I dok grabim oblake bosim nogama i bežim zemlji dok letim unazad, kroz glavu mi prolaze sve te priče koje sam pročitala. Otvaraju se pod bezgraničnim nebom čitave skrinje misterija i čuju se vapaji “žrtvovanih” devojaka, prekori boga Dionisa za prokletstvo vina, prizivanja kiše, njihanje pod oblake što dalje, što više da usevi toliko porastu!
Sa mirisima proleća, nebesa spuštaju zlatna uža da Bogu-Suncu pronađu nevestu – ili je to nebeska deva koja traži zemaljskog momka? Mitovi i legende…prelepe priče koje odišu strahopoštovanjem! Čine se nestvarne a opet imaju smisla. Kao da je pre nas postojao čitav jedan magični svet koji je davao osnovu ovom današnjem. Istinito je ono u šta verujemo i što osećamo u srcu.
Bramani su ljuljašku nazivali „lađa koja vodi do neba” baš zbog tog mita o Bogu-Suncu koji spušta „ose sveta”, sunčeve zrake, i ljuljaškom bira svoju nevestu… Sunce je izvor života… kao kada malu decu ljuljaju u ljuljašci, ali u ljuljašku pre deteta stave mačku ili kuče da otklone zle sile i zaštite dete.
Osećanja su pomešana i spontano nastaje pitanje: „Kako je moguće da jedna ista stvar, ljuljaška, može u sebi imati toliko pozitivnih i negativnih konotacija u isto vreme?”.
Odgovor je jednostavan. Oružje je ruka koja mu komanduje i ako iz duše i srca izlazi ljubav, pucaće behari na sve strane, pčele će oploditi sva polja a zaljuljana devojka će u sebi poneti novi život…
Ritam ljuljanja je ritam vremena, svakodnevni ciklus je ciklus godišnjih doba, a istovremeno je to i ciklus daha. Obred ljuljaške povezuje u vlastitom značenju dva simbola: ona pokreće vetar koji oplođuje tlo; ona udružuje ženu i stablo koje je takođe simbol života.*
Ljuljanje, lelujanje, oscilivanje, treperenje, njihanje, drhtanje, lahorenje, podrhtavanje, strujanje, klaćenje, titranje …
Magija ljuljaške… je ono što vas čini slobodnim i srećnim dok na njoj letite ka svojim snovima… ko je čiste duše, pronaći će ih, ko u svome srcu ne nalazi ljubav, pašće… Svi smo dolaskom na svet zaljuljani toplim emocijama, čovek u koga rastemo je put koji sami biramo. I možda baš ljuljanje započinje tim prvim njihanjem kolevke kada nam te brižne ruke svojim ljuljanjem prenose ljubav i uvlače nam, neprimetno i nesveno, ispod kože naše korene, jezik, muziku… život!
Sačuvajte uvek u sebi mrvu deteta i Anđela… ako je pak ne nalazite, izađite napolje i izgubite se među poljima, pronađite dva zdrava drveta, okačite o njih ljuljašku i… zaljuljajte se…
„Treba hteti, treba smeti, pa da vidiš kud se leti!”