(deo iz teksta, koji je za Veštičju Reviju broj 13. napisala: Sun Ayla )
Zova ima dvostruku simboliku, neko je smatra Veštičijim drvetom a neko Vilinskim. Ovaku podelu nailazimo još u najstarijim antičkim tradicijama. U srednjevekovnom germanskom folkloru naziva se drvo HOLDA. Holda je za Germane, bila Vila duge, zlatne kose koja je živela u cvetu Zove. Pored ovog Vilinskog oblika Holda se pojavljivala i kao stara Veštica i otuda ova dvostruka simbolika. Zova je primenjivana u različite svrhe od magijske do čisto praktčne upotrebe. Da bi štitila od zlih sila i demona sađena je u blizini Manastira i kuća, a koren Zove skuvan u vinu, bio je izvrstan protiv – otrov od ujeda zmije. Po verovanju, zvuk flauta napravljene od zove, mogao je poništiti zle čini. Mocartova „Čarobna Flauta” navodno je imala tu moć. Poštovanje prema Zovi je bilo veliko, tako da su do dvadesetog veka GERMANSKI SELJACI, prolazeći pokraj zove, skidali šešir i klanjali se u znak poštovanja. Opet Englezi su verovali da zova nije običan grm, nego je Veštica u obliku biljke. U Paganskoj tradiciji je izuzetno cenjena i smatra se zaštitnikom kuće i stoke. Namerno oštećenje donosilo je nesreću.Takođe, nije se smela paliti, jer se tako oslobađaju negativne energije nakupljene u njoj. Po Keltskoj tradiciji zova predstavlja trinaesti mesec lunarnog sistema i ima simboliku obnove, regeneracije.
Ova čudesna biljka je oduvek izazivala pažnju, pa su zato nastale i mnoge legende vezane za nju. Stari Prusi su verovali da je njihov Bog Kait živeo pod drvetom zove, dok se u Tirolu zova sadi po grobljima, a njeno cvetanje iduće godine, značilo je da je pokojnik otišao u Raj. U hrišćanskoj tradiciji koristi se kod pogrebnih ceremonija kao ohrabrenje za odlazak u zagrobni život. U narodnom verovanju zova je povezana sa podzemnim svetom.Veruje se da Svirale napravljene od zove mogu da prenesu poruke s onog sveta u naš, i tako se putem svirale oglašavao donji svet, ili svet mrtvih. Postoji legenda da ako se pije vino od zove (od plodova) dobija se moć da se vide Vile, i da se komunicira sa njima. Zato se i zovino vino zvalo Vilinskim pićem.
Verovanja u čudotvorne moći:
-Verovalo se u ozdravljenje ako spavamo u senci zove
– Za napredak novorođenčeta voda u kojoj je okupana beba prosipana je pod zovu
– U noći uoči Ivandana sakupljale su se bobice zove kako bi se zaštitili od zlih čini
– Da bi nam lopov vratio ukradenu stvar, pokradeni bi u zoru savio granu prema Suncu i izgovorio „Zovo ja ću te savijati sve dok mi lopov ukradenu stvar ne vrati”
– Po starom srpskom običaju grančice zove bi se potapale u ulje na Badnje veče i palile. Verovalo se da se plamenom teraju veštice i demoni. Da bi se zaštitili od zla pravio bi se Zovin venac i kačio na prozor ili vrata.
Pored narodnih verovanja o svojstvima, zova je jako lekovita i služi za lečenje bronhitisa, urinarnog trakta, išijasa i td … U Austriji je popularno zovu „Farmacija Boginje” jer je nosilac sedam medecinskih darova. U njihovoj tradiciji, kada bi se prikupljao bilo koji deo zove, obavezno mu se klanjalo sedam puta. Na kraju, zanimljivo je podsetiti se na jedno verovanje u narodu, kako se Juda obesio o granu zove. Zapravo radi se o gljivi koja raste na starijim ili trulim deblima zove a naziva se „Judino Uho”…